Gerilski rat

Čim se ustanak proširio, a ustanici odbili diplomatski predlog Porte, upućene su turske jedinice u Bosnu i Hercegovinu. Tokom zime, snage ustanika i turskih vojnika su se izjednačile, a razlog tome je nemogućnost prolaza turskih snaga kroz Sandžak. Takođe, još jedan važan razlog jeste uporno dezertiranje muslimana na poziv Porte, a neki od razloga tome su što muslimani nisu želeli turski jezik i reforme, jer bi radije da očuvaju svoje lokalne običaje.[1] Da bi opstali, vojnici vrše bašibozuluk, što je izazvalo ogromne emigracije prvenstveno 200 000 Bosanaca na teritoriju Hrvatske[2]. Veliku ulogu u organizaciji imao je Vaso Pelagić, vođa ustanika u Bosni, koji je još 1871. pokušao formiranje organizacije ,,Družina za ujedinjenje i oslobođenje srpsko" na bosanskom području, tako da je u tim trenucima uspeha propagirao značaj organizacije, i tako još više približavao tu ideologiju, koja će kasnije zaživeti.

Istovremeno, program srpskog ,,Akcionog ministarstva" čiju je ideju zagovarao Matija Ban, odnosno ,,da borba između hrišćana i Turaka ne uzme vid religiozan i socijalan no čisto narodni političan"[3] se prošrilila kako u Bosni tako i u Hercegovini.

Ali cela stvar propagiranja ujedinjenja nije bila isključivo prosrpska, već treba imati u vidu da je imala ozbiljnog konkurenta Crnu Goru, pogotovu u Hercegovini. Oni su slali definitivno više vojnika i tako uspostavili dominaciju nad tom teritorijom. Njihovo herojstvo kako u tim manjim lokalnim sukobima, tako i u predstojećem ratu protiv Turske, približilo ih je još više sa Hercegovcima i naišlo na ogroman odjek u svetskoj javnosti.[4]

Dinastički sukobi Obrenovića i Petrovića i borba za ulogu Pijemnota izašli su na videlo još 1862. oko prevlasti nad Lukom Vukalovićem, zbog njegovog uticaja na stanovništvo, jer bi on podrazumevao bolju propagandu. A onda se dodantno, u Bosni 1875. pojavljuje treći elemenat cele prestoničke afere: hajduk Petar Mrkonjić (Karađorđević).

 Ipak, svesne da međusobnim optuživanjem za početak ustanka i nesaradnjom, štete sebi i ustanicima, one su u junu 1876. na Cetinju sklopile savez koji je imao za cilj ,,oslobođenje srpskog naroda u evropskoj Turskoj."[5]

Dalja aktivnost agenata se nastavila. Srbija aktivira arhimandata Nićifora Dučića da širi podršku. Mići Ljubibratiću je naloženo da što pre uspostavi Privremenu vladu u Hercegovini. Knez Nikola šalje pismo srpskom knezu kako mu je potrebna finanskijska pomoć za odžavanje hercegovačkih izbeglica u Crnoj Gori i kako bi bilo najbolje da preko njega knez Milan pomaže ustanike. Maša Vrbica, verni crnogorski agent, šalje pismo knezu Nikoli o Ljubibratićevoj nameri[6]. Izostala je intervencija Austrougarske oko formiranja Privremne vlade, jer je Andraši bio jako dobro upućen u ove varnice. Bio je obaveštavan o tamošnjim dešavanjima preko mnogih konzulata, a prvenstveno dalmatinskog sveštenika Rodića. Kao što je i očekivao intervencija kneza Nikole je proglašena 27. jula 1875. na Vanjskoj skupštini. Peko Pavlović i Petar Vukotić deportovali su Ljubibratića u Dalmaciju, odakle jedno vreme nije mogao da dejstvuje.

---

[1]  Hasan Škapar , ,,Turski dokumenti o bosanskom ustanku”. u: Međunarodni naučni skup Povodom 100-godišnjice ustanka u Bosni i Hercegovini , drugim balkanskim zemljama i istočnoj krizi 1875-1878. T.3., Sarajevo, Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine , 1977, 103.

[2]  Ilija Kecmanović  Izjave bosanskih izbjeglica o razlozima nihovog bjegstva iz Bosne u avgustu septembru 1875. godine “.

[3]  Matija Ban,  M. Ekmečićev predlog Risticu 1875-12 avg. “Arhiv Istorijskog instituta” SAN prema M. Ekmečiću, ,,Istorijski značaj ustanka u Bosni i Hercegovini 1875-1878.”. u: Isto kao 23. T.1., 72.

[4] Jelavić, ,,Srbija i Crna Gora u uvodnicima New York Times-a“ : 1875-1878

[5]  Grujić, Zapisi, II, str. 170 prema Milorad Ekmečić, Radovi iz istorije Bosne i Hercegovine XIX veka, 229.

[6]  Radoman Jovanović, ,,Sukob uticaja Crne Gore i Srbije u Hercegovačkom ustanku 1875-1878.” u: Međunarodni naučni skup Povodom 100-godišnjice ustanka u Bosni i Hercegovini , drugim balkanskim zemljama i istočnoj krizi 1875-1878. T.3., Sarajevo, Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine , (1977) 97.

Milan Obrenovic